Metodološki problemi pisanja o savremenoj umetnosti: primer spacioanalize kao diskursa

Résumé 0

Svaki format pisanja o umetnosti, počevši od likovnih kritika, preko eseja, sve do akademskih i naučnih radova, ima svoja pravila, metode, profesionalne uzuse, ali i mogućnost njihove transgresije. Na primerima iz autorove prakse i trajektorije razvoja pristupa svakom od ovih formata, u radu će se analizirati prevashodno metodološki problemi s kojima se suočavaju pisci o savremenoj umetnosti. Poseban akcenat je stavljen na značaj transdisciplinarnog pristupa i širenja teorijskih okvira za analizu umetničkih pojava i praksi. Razvojem i kombinovanjem različitih metodoloških modela i teorijskih pristupa, predstavlja se posebno osmišljen diskurs nazvan spacioanaliza, koji autoru služi za istraživanje i interpretaciju društvenih i umetničkih pojava. Rad analazira teorijske impulse koji su generisali formiranje ovog specifičnog diskrusa. Na primerima konkretnih naučnih radova, razmatra se njegova upotreba u istraživanju, problematizovanju i kontekstualizovanju načina na koji se proizvode brojni slojevi društvenog prostora u specifičnim socio-političkim okvirima. Spacioanaliza kao diskurs, predstavlja istovremeno i metodološku aparaturu za analizu umetničkih pojava i interpretaciju savremenih umetničkih praksi za koje je autor trebalo da osmisli i artikuliše poseban pristup usled nepostojanja odgovarajućih naučnih metoda u okviru klasičnih istorijsko-umetničkih studija. Transcisciplinarnost tako omogućava transgresiju disciplinarnih ograničenja i stvara upotrebljive naučne alakte za pisanje o specifičnim pojavama u savremenoj umetnosti, koje je moguće nadograđivati i razvijati, prilagođavati aktuelnim umetničkih praksama koje i same postaju diskurzivne.