Zamka uzvišenog ratovanja

Résumé 0

Analizirajući uzvišeno u Kritici moći suđenja Kant neposredno adresira mogućnost da pravedni ratovi mogu biti uzvišeni: „Čak i sam rat, ako se vodi pravilno i uz poštovanje građanskih prava, ima u sebi nešto uzvišeno, i u isto vreme čini način mišljenja onoga naroda koji tako vodi rat utoliko uzvišenijim ukoliko je on bio izložen većim opasnostima i pri tome se mogao hrabro držati“. Teza bi se mogla posmatrati oprečnom Kantovim stavovima u Večnom miru. Kako bi adresirao problem na koji način pravedni ratovi mogu biti uzvišeni, baviću se podrobnije analizom intencionalnosti osećaja uzvišenog, pitanjima šta karakteriše objekat uzvišenog, kao i fenomenološku strukturu ovog iskustva. Poseban naglasak staviću na problem subrepcije: „osećanje uzvišenoga u prirodi predstavlja ono poštovanje prema našoj vlasititoj odredbi koje mi, na osnovu izvesne subrepcije (brkanja poštovanja prema objektu sa poštovanjem prema ideji čovečanstva u našem subjektu), ukazujemo jednom objektu koji nam tako reći čini očiglednom nadmoćnost umne namene naših moći saznanja nad najvećom moći čulnosti“. Glavne teze koje ću braniti su da (1) je zamka da mislimo da se radi o pozitivnoj evaluaciji ratovanja, zbog čega ga osećamo kao nešto uzvišeno, i (2) da je jedini odgovarajući način da rat razumemo kao objekat uzvišenog, tako što se negativno evaluirana opasnost koju rat nosi posmatra kao nemoćna s obzirom na naše moralne kapacitete, odnosno kao njima podređena.