Однос Бога и времена у Adversus Eunomium Светог Василија Великог

Résumé 0

Чланак има за циљ да покаже начин на који је Свети Василије Велики у свом делу Против Евномија (Adversus Eunomium) поставио метафизичке основе за хришћанско учење о односу Бога и времена. Пошавши од критике Евномијеве поставке да је главна одлика Божијег бића нерођеност (ἀγεννησία), Свети Василије је развио учење о несазнатљивости Божанске суштине. Сазнање Бога, по Светом Василију, може се стећи само на основу Божијих дејстава и оно је опет изражено унутар људских помисли (κατ’ ἐπίνοιαν ἀνθρωπίνην) о Богу. У даљем побијању Евномијевог учења Свети Василије посебну пажњу посвећује Евномијевом становишту да је немогуће да Син и Отац имају исту суштину, а да Син следује Оцу по поретку, односно да између Оца и Сина постоји одређено раздобље (διάστημα). По Светом Василију узрочно првенство Оца не подразумева и временско првенство којим се у живот Оца уводи одређено раздобље када Сина није било. Да би своју критику Евномија учинио још уверљивијом Свети Василије ће се упуститу у анализу самог појма „раздобље“ који, по Евномију, није временског порекла, већ постоји у бесконачним вековима. Ова Василијева анализа ће резултирати једним, по први пут изложеним, систематским хришћанским учењем о времену као о интервалу сапостојећем настанку света али и ограниченим његовим крајем. Свети Василије ће додатно разграничити време од векова, као раздобљe које је ограничено само својим почетком, пошто је створено, и вечности која нема никаквих ограничења. Ова подела Светог Василија је отворила пут за радикално онтолошко раздвајање између нестворене природе Тројичног Бога и створене природе свега осталог.